Mje­šta­ni Mua, Bo­ke­lji iz Ko­to­ra i Tiv­ta, pro­sla­vi­li su Bla­že­nog Gra­ci­ju u sri­je­du u mje­snoj cr­kvi Po­moć­ni­ca kr­šća­na, u ko­joj je mi­sno sla­vlje pred­vo­dio don Pa­vao Me­dač, žup­nik cr­kve Sve­tog Eusta­hi­ja u Do­bro­ti. Bi­la je ovo i pr­va pro­sla­va Blag­da­na za mu­ljan­skog žup­ni­ka don Ro­ber­ta Ton­sa­ti­ja. Gra­ci­ja je bio re­dov­nik augu­sti­nac, pu­sti­njak, sve­tac euha­ri­sti­je, po­mi­ri­telj lju­di i za­štit­nik ri­ba­ra, rad­ni­ka, ne­že­nja, vr­tla­ra, po­kor­ni­ka, po­mo­ra­ca, i to je ostao do da­nas. Za­u­zi­ma­njem po­mor­ca An­tu­na Jan­ko­vi­ća iz Mu­la Gra­ci­je­vo ti­je­lo bi­va pre­ne­se­no iz Ve­ne­ci­je u rod­ni Muo, 1810. go­di­ne. Mu­lja­ni su nje­mu u čast iz­gra­di­li no­vu žup­nu cr­kvu, ko­ju su 18. sep­tem­bra 1864. go­di­ne po­sve­ti­li Bla­že­noj Dje­vi­ci Ma­ri­ji – Po­moć­ni­ci kr­šća­na, ko­ja je na taj na­čin žup­na po­sta­la sve­ti­šte Bla­že­nog Gra­ci­je. Vjer­ni­ci su ima­li pri­li­ku da na no­vom ol­ta­ru cje­li­va­ju sre­br­ni sar­ko­fag, u ko­me se ču­va ne­ras­pad­nu­to ti­je­lo Bla­že­ni­ka, da za­jed­no sa Zbo­rom ka­te­dra­le Sve­tog Tri­pu­na pje­va­ju Him­nu Bl. Gra­ci­ji u čast.
– Ne­ka­da je Muo imao svoj zbor „Zvo­ni­mir”, u ko­me su pje­va­li broj­ni ri­ba­ri, iz­me­đu osta­lih i čla­no­vi mo­je po­ro­di­ce, sve ne­u­ki pje­va­či, ali je ta­da puč­ko pje­va­nje bi­lo na vi­so­kom ni­vou i oni su pje­va­li na mi­snim sla­vlji­ma. Na­ža­lost, sve je ma­nje Mu­lja­na po­sled­njih de­se­tak go­di­na, usled pro­da­ja ne­kret­ni­na mno­gi su se ise­li­li, pre­o­vla­đu­ju sta­rač­ka do­ma­ćin­stva i sve je ma­nje mla­dih. Mi ko­ji smo osta­li ov­dje pro­sla­vu Bla­že­nog Gra­ci­je smo po­če­li tro­dnev­nim du­hov­nim pri­pre­ma­ma, u ko­ji­ma je uče­stvo­vao i don Pa­vao Me­dač. U cr­kve­nom ka­len­da­ru Bla­že­ni Gra­ci­ja se u svi­je­tu sla­vi 8. no­vem­bra, a kod nas je to 9. no­vem­bar, dan ka­da je Gra­ci­ja umro. Va­ti­kan je Ko­tor­skoj bi­sku­pi­ji dao po­seb­nu do­zvo­lu da mo­že­mo da ga sla­vi­mo na taj dan. Umro je u sa­mo­sta­nu po­red Ve­ne­ci­je, a po­sli­je su nje­go­ve mo­ći do­ne­se­ne ov­dje – ob­ja­snio je mla­di po­mo­rac, Lju­bo Pa­sko­vić.
Pe­sko­vić na­sta­vlja tra­di­ci­ju svo­jih pre­da­ka, ko­ji su ak­tiv­no uče­stvo­va­li u iz­grad­nji cr­kve i ob­li­ko­va­nju kul­tur­ne ba­šti­ne mje­sta.
– S ob­zi­rom na to da sam ov­dje ro­đen, u cr­kvi Po­moć­ni­ca kr­šća­na sam i kr­šten, pri­če­šćen i kri­zman. Po­sled­njih go­di­na, isti­na, ni­sam imao pri­li­ke zbog po­mor­skog po­sla ko­ji oba­vljam, ta­ko da mi još vi­še zna­či kad imam pri­li­ku da pri­su­stvu­jem pro­sla­vi blag­da­na i uz nas ne­ko­li­ci­nu do­pri­ne­sem pro­sla­vi. Na­ma Mu­lja­ni­ma Gra­ci­ja je po­seb­no va­žan, s ob­zi­rom na to da je ovo ri­bar­sko mje­sto, da­nas ni­je to­li­ko, ima do­sta nas po­mo­ra­ca, a i ri­ba­re i po­mor­ce ve­zu­je Bl. Gra­ci­ja, ko­ji je pr­vo bio ri­bar, a ka­sni­je po­stao mor­nar. To po­go­to­vo zna­či na­ma ko­ji smo u ovoj pro­fe­si­ji, ne sa­mo Mu­lja­ni­ma, ne­go lju­di­ma iz ci­je­le Bi­sku­pi­je, čak i oni­ma iz Hr­vastske. Do pri­je ne­ko­li­ko go­di­na on je bio do­sta ne­po­znat. Kad je ov­dje do­šao žup­nik don Pa­vao, on je na­pi­sao knji­gu po­sve­će­nu Bl. Gra­ci­ji i ta­ko je nje­gov kult po­la­ko po­čeo da se ši­ri. Ve­li­ki broj ho­do­ča­sni­ka po­sje­tio je mo­ći Bla­že­ni­ka, po­red osta­lih, ne­dav­no je ov­dje bi­lo oko 800 ho­do­ča­sni­ka sa Kr­ka, što je bi­lo ne­vje­ro­vat­no, iz tri-če­ti­ri pu­ta su mo­ra­li da do­la­ze ov­dje, ni­je mo­gla cr­kva to­li­ko da ih pri­mi. Na­ma Mu­lja­ni­ma po­go­to­vo zna­či da se ču­je za Bla­že­nog Gra­ci­ju – na­gla­ša­va Pa­sko­vić.
Ob­ja­šnja­va da po za­go­vo­ru Bla­že­nog Gra­ci­je ve­li­ki broj mla­dih obi­te­lji ko­je ne mo­gu ima­ti dje­cu na­kon mo­li­tvi i po­lo­že­nog za­vje­ta bu­du bla­go­slo­ve­ni, Bla­že­nik usli­ša­va nji­ho­ve mo­li­tve i oni bi do­bi­li di­je­te. Za­vjet­ne plo­či­ce sa mo­ti­vi­ma sr­ca osta­vlja­ju oni ko­ji su ga sla­vi­li i dan-da­nas ga ča­ste kao „li­ječ­ni­ka brač­ne lju­ba­vi”. Bla­že­ni Gra­ci­ja je ro­đen u si­ro­ma­šnij ri­bar­skoj po­ro­di­ci 27. no­vem­bra 1438. go­di­ne. Do svo­je tri­de­se­te go­di­ne ži­vio je u ro­di­telj­skom do­mu, pre­ži­vlja­va­ju­ći od ri­ba­re­nja i te­žač­kog po­sla. Bio je i mor­nar na mle­tač­kom tr­go­vač­kom bro­du i na jed­noj od plo­vid­bi 1468. go­di­ne, na­dah­nut pro­po­vje­di­ma Bla­že­nog Ši­mu­na Ca­me­ri­na, od­lu­čio je da na­pu­sti do­ta­da­šnji na­čin ži­vo­ta i da se pre­da na ras­po­la­ga­nje Bo­gu i bli­žnje­mu. Svoj re­dov­nič­ki ži­vot po­čeo je u sa­mo­sta­nu na br­du Or­to­ne, ne­da­le­ko od Pa­do­ve. Na­kon 15 go­di­na po­kor­nič­ko­ga, is­po­snič­kog i sve­tog ži­vo­ta iz Or­to­ne do­šao u sa­mo­stan na oto­či­ću sv. Kri­sto­fo­ra u Ve­ne­ci­ji, gdje se upo­ko­jio 9. no­vem­bra 1508. go­di­ne. Još za ži­vo­ta, a na­ro­či­to po­sli­je smr­ti, pri­pi­si­va­na su mu broj­na ču­de­sna ozdra­vlje­nja i dje­la. Tri­sta go­di­na ti­je­lo je ču­va­no u sa­mo­stan­skoj cr­kvi sv. Kri­sto­fo­ra Mi­ra sve dok oto­čić ni­je po­stao pli­jen Na­po­le­o­no­ve voj­ske. Re­dov­ni­ci su, na­pu­šta­ju­ći otok 1806. go­di­ne ti­je­lo bl. Gra­ci­ja kao po­seb­no vri­jed­nu i sve­tu re­li­kvi­ju po­ni­je­li sa so­bom u Ve­ne­ci­ju. U vi­ho­ru rat­nih stra­da­nja od­lu­či­li su da ti­je­lo bl. Gra­ci­je po­klo­ne nje­go­voj rod­noj žu­pi Muo u Bo­ki ko­tor­skoj na dalj­nje ču­va­nje.
Mu­lja­ni će 27. no­vem­bra pro­sla­vi­ti i dan ro­đe­nja Gra­ci­je, u ma­loj ka­pe­li ko­ja je ne­ka­da bi­la ku­ći­ca u ko­joj je ro­đen. Nji­ho­va glav­na pro­sla­va u čast Bo­go­ro­di­ce – Go­spe je 24. ma­ja u cr­kvi Po­moć­ni­ce kr­šća­na.M.D.PO­PO­VIĆ


Vi­zi­ja Hri­sta sa dje­te­tom

Na sli­ka­ma je Gra­ci­ja pri­ka­zan u svom mi­stič­nom vi­đe­nju ko­je je do­ži­vio to­kom euha­ri­stij­skog sla­vlja, dok je bio van zi­do­va cr­kve sa­mo­sta­na Bla­že­ne Dje­vi­ce Ma­ri­je – do­ži­vio je ka­ko se u to­me ča­su zid cr­kve pred njim otva­ra da mo­že vi­dje­ti sve­šte­ni­ka ka­ko u ru­ka­ma dr­ži di­je­te Isu­sa oba­sja­no­ga ču­de­snim sja­jem. Ovaj mi­stič­ni do­ži­vljaj je to­li­ko uti­cao na Gra­ci­ju da je po­stao za sve lju­de u po­tre­bi mi­lo­sno pro­to­čan. Bio je euha­ri­stij­ska du­ša i za­slu­žio na­slov „Sve­tac euha­ri­sti­je”.